Dugo već nameravam da napišem ovaj tekst. Kako je vreme odmicalo, nisam mogao pronaći štivo u kome je neko pametniji ukazao na jednom mestu na sličnu temu, a svestan njenog značaja, morao sam se najzad prihvatiti nezahvalnog posla i da sâm pametujem.

    Buđicu (bujutsu) i budo
    Kroz duge vekove ljudske istorije razvijane su veštine borenja (jap. jitsu – čita se đicu) koje su učile na koji način da pobedimo, što je najčešće značilo i preživimo u sukobu sa protivnikom. Škole borenja koje se nisu pokazale efikasne zauvek su nestajale zajedno sa svojim poštovaocima. Veštine su se usavršavale ali i suštinski menjale – njihov filozofski preobražaj je u Japanu bio najočigledniji.

Taj preobražaj se završava zajedno sa korenitim preobražajem japanskog društva u XIX veku. Naime, 1868. godine mladi car Mucuhito, 122. vladar Japana, preuzima svu vlast i označava kraj 700 godina vladavine vojnih moćnika. Nova era naziva se Meiđi tj. prosvetljena vladavina. Iste godine 280.000 samuraja biva oslobođeno svoje službe i oduzimaju im se privilegije. Šest godine kasnije, 1874. se uvodi vojna obaveza i samuraji gube svoj monopol i značaj koji su vekovima imali. Mnogo pre ovog perioda, u godinama mira u periodu vlasti Tokugava početkom XVII veka samuraji su višak slobodnog vremena počeli da koriste za lično usavršavanje i u oblastima nevezanim za svoje osnovno zanimanje. Posticana je ideja da ratnik ne sme biti prosti ubica, gajen je kult obrazovanog i smernog viteza. Pod uticajem zena većina borilačkih veština počinje sa transformacijom: kenđicu postaje kendo, juđitsu judo ... Ova promena naziva ukazivala je na kvalitativnu promenu samih veština - krajnji karakter do (u Kini se taj karakter čita tao), koji označava put u filozofskom smislu, počinje da određuje i buduću ideju njih samih.
   Veštine kojima filozofska transformacija nije bila bitna postale su zanimljive institucijama koje su im u tome srodne i nastavile su da se proučavaju najvećim delom za potrebe vojske i policije.

    Aikiđicu i akido - put ljubavi
    Pomenuti proces transformacije buđicua u budo je u aikidou bio znatno kraći  - odigrao se u prvoj polovini burnog života samo jednog čoveka, Moriheja Uešibe.  

   “Priča počinje 14. decembra 1883. godine, kada se u gradu Tanabeu rodio Veliki učitelj. Uešibin otac je bio vođa jedne od političkih stranaka u svom mestu, tako da je pored verbalnih duela sa svojim suparnicima, često bio i fizički napadan, što u to vreme i nije bila retkost. Kao dete, Morihej Uešiba je često prisustvovao takvim situacijama i u svojoj nemoći da pomogne ocu, zaklinjao se da će sve to jednog dana promeniti. U tim ranim danima njegovog detinjstva treba tražiti početni impuls, motiv koji je bio presudan, kako za njegov život, tako i na rađanje aikidoa. Uprkos bolešljivosti, zahvaljujući izuzetno jakoj volji i redovnom vežbanju, ovaj prvi zavet biva ispunjen. Postao je toliko snažan da su po okolini kružile priče o njegovoj snazi. Umesto tih priča, dovoljno je reći da je u svojih 158 cm telesne visine (što je i za Japance oniži rast) uspeo da ugradi preko 80 kg mišićavog tela.

Pred njim je bio sledeći, mnogo teži korak: kultivisanje te snage i njeno oplemenjivanje, čemu se on krajnje predano posvetio.
    Nošen nemirnim duhom, godine 1911. prijavljuje se kao kolonista i odlazi na Hokaido (najsevernije japansko ostrvo) gde susreće majstora Sokaku Takedu iz škole aiki-đuce Daito koja se ubraja u najstarije u Japanu. Koreni ove veštine gube se negde u IX veku, u vremenu vladavine cara Seive za čijeg se šestog princa Sadazumija tvrdi da je bio začetnik ove škole. Uešiba poziva učitelja Takedu u svoju kuću i uči od njega gosteći ga i služeći mu pune četiri godine (od 1912. do 1916.), posle čega dobija diplomu da je ovladao svim tajnama ove veštine. Mnogi zahvati u tehnikama aikidoa nastali su na osnovu borbenih tehnika ove škole, što rečito govori o uticaju koji je ona imala na Moriheja Uešibu i stvaranje nove veštine. Pred odlazak sa Hokaida on ostavlja svo imanje zajedno sa kućom učitelju Takedi.
     Godine 1922. završava školu đu-đice, a 1924. školu borenja kopljem. (...)
     Uprkos nadljudskoj snazi i izuzetnoj veštini koju je posedovao, on je još uvek bio nezadovoljan svojim dostignućima. To nije bilo ono pravo za čim je tragao i šta je želeo. Metodi borbi koje je izučio, omogućavali su mu da na najkraći, mada ne i na najbezbolniji način eliminiše i veći broj eventualnih napadača. Upravo to saznanje mu je i zadavalo najviše muke. Pobedom nad nekim stiče samo još jedan neprijatelj. Pobednik od danas, sutra je poraženi. Čoveka treba ubediti u neispravnost njegove namere, a ne pobediti. Budo (ratnički put) ne može biti tako plitak, tako relativan, tako nestalan kao što su pobeda ili poraz. Budo je nešto mnogo više, “Bu je ljubav”, izjavljuje učitelj Uešiba. To je prelomni trenutak u njegovom duhovnom sazrevanju, to je momenat kada počinje da se rađa moderni aikido. Sam Uešiba označava 1925. godinu kao prelomnu. Polazeći od osnovne pretpostavke “Borba je ljubav” pred njima je stajao mukotrpan posao oplemenjivanja krvoločnih tehnika kojima su ga naučili i stvaranje kvalitativno nove veštine koja će biti otelotvorenje tog principa.“^[1]

Tada se prvi put javio pojam ljubavi u borilačkoj veštini. Da li se to radi o realnoj ili tradicionalnoj ljubavi sigurno će se zapitati domaći čitalac? Pojam ljubavi, jedinstven u svetu boranja, uveo je i nekoliko potpuno novih principa u sam aikido trening: borilačka se veština proučava sa partnerom – trening je kooperativan, nema protivnika. Ne samo da nema protivnika nego se ni agresivnost, tako potrebna u sportu i posticana u drugim veštinama, ničim ne podstiče! Agresivnost je odnosni pojam, tj. agresija podrazumeva žrtvu, cilj ili objekat ispoljavanja. Kod svakoga koji je na taj način ugrožen, javlja se odbrambena refleksna reakcija, koja je u najvećem broju slučaja iste prirode kao i njen uzročnik. Znači, agresija izaziva agresiju što podstiče stvaranju još veće frustracije koja je zapravo i na početku bila generator agresivnog ponašanja! Eto nas u krugu koji ne vodi nigde, ponajmanje putu lične transformacije što bi na posletku i trebao biti cilj bavljenja ovom veštinom.

"Aiki nije zahvat borbe, ili poraz neprijatelja. To je put pomirenja sveta i stvaranja jedne porodice od čovečanstva ... Nema neprijatelja u Aikidou. Grešite ako mislite da budo (duhovno usmerena ratnička veština) znači imati protivnike i neprijatelje, biti jak i poraziti ih. U pravom budou nema ni protivnika ni neprijatelja.”[2] reči su Moriheja Uešibe.

      Aikido borilačka veština ili filozofski put?
      Podsetiću vas da postoji preveden tekst Filipa Smita sa istim naslovom  na sajtu Aikido federacije Srbije. Bez namere da polemišem sa bilo čim iznetim u ovom sjajnom tekstu odgovor ću dati predefinisanjem samog pitanja: Aikido, iako borilačka veština uvek je i filozofski put!

Dualizam koji nam se sugeriše je zapravo prisutan u prirodi opažanja svih stvari oko nas, u praksi stvari definišemo kao pojam i kao ne-pojam. Ovog izbora u našem primeru zapravo nema, ovi pojmovi nisu ničim suprostavljeni, izbor je jedino da li ćemo prihvatiti  veštinu koja je od svog postanka i po svojoj prirodi transformaciona ili ćemo, tako često prisutno, odbiti da vežbajući aikido i sami sebe menjamo!

Simbolično, uz napredovanje u veštini zapravo dolazimo i sami do istih dilema sa kojima se susretao i osnivač. Naravno, naš put ipak ne može biti toliko težak – idemo utabanom stazom!

"Put ratnika zasniva se na humanosti, ljubavi, i iskrenosti; suština ratničke smelosti odražava se u istinskoj hrabrosti, mudrosti, ljubavi i prijateljstvu. Naglašavanje fizičkih vidova ratničke veštine je besplodno, jer je moć tela uvek ograničena."[3] je jedno od Uešibinih najčešće citiranih razmišljanja.

Istinska smelost pošto nismo u XVI veku se ne sastoji danas u čestom stereotipu da treba s isukanim mačem, u zoru izaći u bitku i zablistati ili časno (a kako drugačije u našem slučaju) poginuti! Smelost se danas ogleda, na primer, u spremnosti da odrastemo i prihvatimo nesiguran svet odraslih lišeni dečijeg egoizma, u hrabrost da ne gledamo u prošlost bez rizika već da budemo okrenuti ka budućnosti gde su greške izvesne, istinska smelost se ogleda i u izboru individualnog pogleda na život! Priča o metaforičnom putu napred kojim se ide vežbajući aikido nije priča o uskoj stazi - iako težimo istom cilju svako mora naći svoj osobeni izraz.
     Sredstvo u postizanje ovih tako različitih ciljeva kroz aikido je jedino kroz trening i kroz usavršavanje formi istih onih tehnika koje su vekovima služile borbi i preživljavanju. Put aikidoa je put bosih ljudi u znojavim kimonima. Bez obzira koliko više volite svoju duhovnu komponentu, samo razmišljanjem, na putu aikidoa, ne možete daleko stići.

 Učitelji i učenici
     Način podučevanja u aikidou je autoritaran – u prevodu: što sensei (učitelj, bukvalno: “prvo rođeni“) predaje učenici pokušavaju što sličnije da ponove – i to uglavnom bez pogovora.
     Sjajna pozicija za razne neznalice sa obe stane!
    Evo i kako to ne treba da se radi! Ako znamo da trening ima uglavnom ustaljenu formu jako je jednostavno biti instruktor: sat vremena koliko najčešće traje vežbanje, kao u receptima za kolače, treba podeliti na 10 minuta za zagrevanje, malo vremena odvojiti za padove, na kraju ostaviti prostor za razgibavanje, sklekove i razne gadosti u cilju iznurivanja učenika, a u preostalih 20-tak minuta može se ugurati po izboru i jedno dve tehnike aikidoa (ipak se radi o aikido treningu) kojih ima bar koliko hoćeš - i eto ti zamalo pa prava škola!
     Problem je naravno jako ozbiljan - ako učitelj ne veruje u svoj aikido i postupa samo u skladu sa gornjim receptom, on prestaje da bude sensei, dođo prestaje da bude dođo i postaje sala ili vežbaonica kako je po neko zove, a pametni učenici ubrzo “provale” takvog instruktora i najčešće odu. Instruktor na kraju završi okružen tupanima sličnim sebi a aikido zajednica dobija još jedan besmislen klub!
     Dužnost senseia je uvek da učenike vodi putem kojim je sam prošao. Učenici mu daju od sebe najvrednije – svoje poverenje. Dužnost senseia je i da učenicima da mnogo više od samog znanja, da ih podseti na hrabrost, prijateljstvo i na istinsku smelost koju zahteva aikido. Nakon toga aikido će im postati mnogo više od samo tri sata rekreacije nedeljno.
     Na kraju, dužnost senseia je da učenike izvede u duhu sa Uešibinom zamisli na put aikia - put ljubavi lišen sukoba bilo koje vrste. Oni kojima se to ne bude svidelo ionako će na prvoj stanici sami sići i potražiti nešto manje teško  - više muške i “realnije“ veštine sa jedne ili više intelektualne discipline sa druge strane!

Saša Obradović
(14.novembar 2007.)

  Šta je to aikido? Za početak dovoljno je reći: borilačka veština namenjena ličnom     psihofizičkom razvoju; moderan oblik dobila sredinom 20-og veka, a svoje korene vuče iz više starih japanskih borilačkih sistema, kao i iz istočnjačke filozofije i načina života.
  Da bi razumeli jednu borilačku veštinu treba upoznati prvo njenu istorijsku kulturološku, socijalnu, filozofsku, pa i naučnu osnovu. Pošto to zahteva suviše ozbiljan i studiozan i za mnoge pomalo suvoparan pristup, pokušaću da bar nešto od svega ovoga prezentujem na razumljiv i pristupačan način, pa ako nešto preskočim, to je ili namerno ili zbog neznanja.

Novak Jerkov, 4.dan
(Aikido bilten 4, 2005.)